понедељак, 19. март 2018.

ЗБОГ ЈЕДНЕ БИЉКЕ ЈЕ ДАО ОТКАЗ У ДРЖАВНОЈ ФИРМИ: Седам година је чекао зараду али се не каје

Засади под језграстим воћем се увећавају, нарочито плантаже лешника. Највише га има у Вршцу, Кули, Шиду и околини Пећинаца, али то није довољно за подмирење наших потреба. Србија је у 2014. увезла лешник у вредности од око 10 милиона долара. Сада је то смањено на два милиона, што говори да је та производња перспективнија.


Ненад Васиљчин из Ветерника је још пре 10 година производњу лешника препознао као изузетно исплативу, те је са тадашње 24 године, на два хектара засадио око 1.200 стабала, са којих роди и до две и по тоне лешника.


“Прелазиле су гране од комшије у моје двориште, не знам колико сам имао година, али углавном лупао сам их ручно, отишао сам у продавницу, гледао сам цену, заинтересовало ме је, био сам сигуран да ће моћи да рађа на мојој парцели. И тако да сам се одлучио пре свега због цене, а био сам одушевљен колико је то рађало, мислим од комшијских тих пар грана сам накупио пар кила, тако да сам био убеђен да ће и код мене то да буде”, прича Ненад Васиљчин за РТВ.

Каже да је задовољан и да се не каје што је кренуо да то ради.

Иако је прву већу зараду добио тек након седам година, када су стабла била у пуној родности, каже да се чекање исплатило. Док је стрпљиво чекао род, простор између стабала искористио је за садњу соје, међутим, за егзистенцију је био неопходан још један посао.

“Ја сам, рецимо, радио у ГСП као возач, шест и по година и онда када сам дочекао неки озбиљнији род напустио сам фирму, тако да, не знам како други, али мора некако да се допуни буџет. Ово је ипак нешто што може више да се заради и више зависи од вашег труда, рада, а тамо је фиксно, па трудио се, не трудио, исто ти дође... Тако да... Ово је дефинитивно боље, само треба дочекати”, каже прича Васиљчин.

Лешник продаје нешто накупцима, а нешто у продавници здраве хране коју он и супруга држе. Цена на мало је 800 динара килограм, а накупци плаћају 500, 600 динара. У односу на претходне године цена је пала, каже, јер је јако добар род био у Турској.

Турска је водећа земља по извозу лешника. Она произведе негде између 600 и 650 хиљада тона, што је 70 одсто од укупне светске производње. Србија за сада произведе свега хиљаду тона. Међутим, оно што охрабрује, јесте да су многи воћари, нарочито млади, у овом узгоју препознали профитабилност.

“Држава Србија је 2014. на увоз плодова лешника потрошила негде око 10 милиона долара, а ево захваљујући новим засадима који су сада стигли у Србији, тај извоз је смањен на негде два милиона долара. Оно што је предност ове воћне врсте јесте да може да успе у различитим агроеколошким условима, нема толико проблема када је у питању измрзавање, као што имамо код осталих воћних врста, плодови ако се не продају у једној години, могу се чувати, три, четири године, нису велике инвестиције, мале су инвестиције, то је негде отприлике од шест до осам хиљада евра, у петој години се покривају трошкови тих инвестиција, а већ од осме године рачунамо да имамо почетак пуне родности”, каже Зоран Кесеровић, професор на Пољопривредном факултету.

“Имајући у виду да је цена ту негде око 5 до 6 евра, може се зарадити, по мојој процени по хектару од две и по, до три хиљаде евра, и мислим да за једну породицу 10 хектара је сасвим довољна површина”, додаје Кесеровић.

У Србији су формирани матичњаци, производи се садни материјал за који подстицаје даје ресорно министарство, а када је реч о покрајинском секретаријату, произвођачи лешника могу да рачунају на субвенције и то за ограду и заливне системе.

Лешник је дефинитивно препознат као перспективна воћна врста: за сада је и још увек дефицитаран, али овакви светли примери охрабрују. Додајмо још и то да је животни век стабла леске између 70 и 100 година. И када све то узмемо у обзир, не исплати ли се оставити га бар у наслеђе?

РТВ

Нема коментара:

Постави коментар